Гласове, гласове памтим, уловљене у шкољке
успомена, уз које одрастах док је у мени зрила
мисао и свјетлост, између очевих одлазака
у Венецију, када наликоваше Бродском, или пак,
док је као Јејтс јездио ка Истанбулу,
увијек доносећи нове књиге са тих путешествија.
Бјеше то свијет о којем је испредао невјероватне приче,
док је мајка ћутљиво слушала у углу дома, као и ја,
о Медитерану, о плаветнилу Средоземља
у чему је тајна коју крије Santa Maria Formosa.
Ни сањао нисам тада, шта ће рат донијети са собом
– најприје силну буку која је убијала дјецу у нама,
док се стара госпођа Смрт шепурила око нас,
одводећи мог старијег брата на неко друго небо,
док смо губили осмијехе, а око мене се утишавали
гласови драгих особа, и – најпослије, меланхолију,
неку тиху тугу, као из пјесама Силвије Плат,
које тако радо читах док је тама падала по нама,
тама нека ратна, балканска, претварајући нас
у тишину. Али као у причи о сјемену и сијачу,
ја вјеровах да и мени бјеху намијењени дани,
у којим ће срећа доћи и имати женско лице,
о којем је дивно пјевао Борхес у својој Химни,
лице што би подијелило моју осаму са собом,
а тишину замијенило ријечима у којима дише Логос.
Рат је минуо одавно, гласови су оживјели у нама,
гласови наших молитви, којим израстамо до неба,
док ја свом нерођеном сину доносим књиге,
да га чекају као што су и мене чекале, на почетку
пута, на животној стази, од исте оне Венеције
до истог оног Истанбула, између којих откуцава
срце Медитерана, Босна, моја овидијевска
Ultima Thule, из које никад нећу отићи
толико далеко, а да не могу бити у њој у истом дану
кад ми се носталгија јави, као овога часа,
када вече пада, на путу од Гдањска до Сарајева.
Међународна награда Castello di Duino
Voci, voci conservo nella memoria, catturate nelle conchiglie
dei ricordi, con loro crescevo mentre dentro maturava
un pensiero e la luce, tra partenze di mio padre
per Venezia, che somigliavano a Brodskij, o quando
come Yeats andava verso Istanbul,
portando sempre da questi viaggi libri nuovi.
Era il mondo di cui tesseva le storie straordinarie,
mentre mia madre, come me, tacendo ascoltava in un angolo
della casa, storie mediterranee, dell'azzurro del Mediterraneo
e di quale segreto nasconda Santa Maria Formosa.
Allora non sognavo neppure ciò che avrebbe portato con sé la guerra -
all'inizio un forte rumore che uccideva il bambino dentro di noi,
mentre la vecchia signora Morte tutt'intorno si pavoneggiava,
portando mio fratello maggiore in un'altro cielo,
mentre perdevamo il sorriso, e intorno a me le voci delle persone care
diventavano più silenziose - e, poi, la malinconia,
una quieta tristezza, come nelle poesie di Sylvia Plath,
che leggevo volentieri mentre l'oscurità cadeva su di noi,
un'oscurità di guerra, balcanica, che ci trasformava
in silenzio. Ma come nella parabola del seminatore,
credevo che anche a me fossero destinati giorni,
in cui sarebbe venuta fortuna con viso di donna,
di cui intenso cantava Borges nel suo Inno,
il viso che condividerebbe la mia solitudine,
e cambierebbe il silenzio con le parole in cui respira Logos.
La guerra and ò morendo, è molto tempo, le voci in noi diventarono vive,
le voci delle nostre preghiere con cui saliamo fino al cielo,
tutto ciò mentre porto libri a mio figlio non ancora nato,
che lo aspettino come aspettavano me, all'inizio del viaggio,
sul sentiero della vita, dalla stessa Venezia di prima
alla stessa Istanbul, tra loro batte il cuore del Mediterraneo,
Bosnia, la mia ovidiana Ultima Thule, da cui non andrò mai
così lontano che non possa ritornarci nello stesso giorno
quando mi viene nostalgia, come ora,
che cade la sera, sul viaggio da Danzica a Sarajevo.
Premio Internazionale di Poesia Castello di Duino
.bmp)
